Ознака: prof.radovanović

Sećajući se mog oca

Ne mogu još uvek, tačno je tri meseca nakon tatinog odlaska iz fizičke dimenzije ovog sveta, da objasnim i opišem šta se desilo sa tatom, sa mnom, i sa svime. Sve se tako brzo izdešavalo da moja percepcija ovdašnjih događanja još uvek pokušava da sve posloži. Stoga, i suštinski kako je tata ostavio veliki legat iza sebe, ne samo nas decu svoju, nego i kreativno, muzičko stvaralaštvo i naučno delo i rad u nastavi, i hor, ovde želim da se setim tate u fragmentima kako su mi nadolazili nekoliko dana pred njegov odlazak kao i danima nakon svih dešavanja.

tata i ja, jul. 2017

Za one pak zainteresovane za radnu kratku biografiju profesora Radovanovića, kako je bila izložena u tradicionalnim medijima tog dana, mogu nakon ovog mog random sećanja da pročitaju u paragrafu nakon ovog teksta, jer tata je bio mnogo više od profesora, i mnogo više od dirigenta hora i muzičkog stvaraoca.

Delim pojedine i fragmente o mom ocu iz mog i njegovog sećanja koji se ne mogu naći u zvaničnim biografijama, intervjuima ili video zapisima. Delić sećanja na njegovu nesumljivo veliku i jaku ličnost.

U dnevnom boravku sedimo za klavirom. Imam 3 godine. Možda manje, možda malo više, šiške i dva repa. Sedi tata  svira klavir, a ja pored njega sa mikrofonom pevam. Magentofonske trake stoje pored i snimaju nas. Ja sam srećna devojčica i osećam se veoma važno u tom trenutku. Tata je bio jako strpljiv sa mnom i ako treba 5 x ponavljamo istu strofu. Isto je bilo i sa sviranjem klavira. Ajde Kato ajde zlato, ajde sa mnom celer brati…I tiho noći moje zlato spava…

Vožnja u kolima. Imam 4 godine. Krenemo u Grčku noću na letovanje, tata vozi, i negde sat i po od polaska, shvatim da smo zaboravili moju omiljenu lutku bez koje ne mogu da zaspim. Moj tata zaokrene kola i vrati se natrag do kuće po moju lutku. Takav je car tata bio.

Opet mala devojčica, majka sprema nedeljni ručak, otac me vodi u šetnju na Bagdalu, oko prvog maja. Inače, tata me je vodio na utakmice Crvene Zvezde, kao malu, kako su meni izgledali navijači tih godina daleko drugačiji nego ovi današnji. Dakle, sedimo tata i ja na klupi na Bagdali, sami meni noge vise, mala sam bila, sedimo i posmatramo svet koji šeta ili trči. Pored nas zastane čovek koji je trčao krug, u šorcu i zulufima, tada su zulufi bili moderni. Stao je da se javi i popriča sa tatom, klasične priče o kulturi, muzici, pozorištu. Čika nasmešen me je pomilovao po kosi i nastavio da trči. To je bio naš glumac Đuza Stojiljković.

Dosta godina kasnije, 2011, tata i ja sedimo isto na Bagdali, ovog puta on mi pravi društvo da istrčim krug – dva. On pešaka, tada je imao 74. Opet smo sedeli u mojoj pauzi na klupi i posmatrali svet i pričali. Nas dvoje.

Poslednjih nekoliko meseci tata mi je ispričao nekoliko prelepih njegovih sećanja, kao što su njegovo prvo letovanje na moru, na hrvatskom primorju pre 70 godina, kao i sećanja na studentske dane na Muzičkoj akademiji u Sarajevu.

Tata je rođen u siromašnoj porodici u Kruševcu pored porte i Lazarice, i veoma rano je ostao bez oca, na samom završetku Drugog svetskog rata. Logično, svog dedu Milutina nikada nisam imala prilike da upoznam. Kao mali, odrastao je uz majku, sestru i učitelje i učiteljice, kasnije nastavnike i profesore, i uticaj tadašnjeg društva je bio nesumnjiv.

Prvi put, kako mi je zimus tata ispričao, zainteresovao se za muziku zahvaljujući džez muzici. U gradu je, odmah nakon rata, postojao džez orkestar, koji je predvodio Nemac Herbert, kako se zvao, i koji je svirao trubu. Zamislite malo dete bez oca koje nakon užasa rata nalazi utočište u muzici. Tata je bio oduševljen tom novom tada muzikom zvanom džez i upravo tada odlučio je da studira muziku, tako je i otišao kasnije na Akademiju muzičkih umetnosti u Sarajevo.

Tako je sve počelo, njegov rad sa klasičnom muzikom, metododologijom, i metodikom muzičke nastave, vođenjem hora, a i džezom.  Tata je doživeo da gleda i sluša uživo u Beogradu Luja Armstronga, i Dizi Gilespija, i Majlsa Dejvisa. Tata je bio čovek stare škole gospodina, znanje, kreativnost, praktičnost u jednom, pri tom održavajući etički, društveni (sa svim anti-komformističkim iznimkama koje sam nasledila od njega) i porodični kondukt. Muzika, stvaranje, pedagogija, metodika rada u nastavi, vođenje kamernog muškog hora 40 godina, sve je to obeležilo njegov radni životni vek. Porodica, deca, supruga, putovanja  prijatelji, beleže njegov privatni život.

Kada je tata otišao, pored nesumnjive tuge i bola, osetila sam neobjašnjivu uzvišenu, transcedentalnu energiju, mirnoću i ljubav, kakvu ne mogu rečima da opišem. Napisala sam mu oproštajno pismo koje su mu stavili u džep sakoa, i održala kratki govor na dan ispraćaja. Poslednjih nekoliko dana, jednog popodneva, tata je i tada hvatao ritam i pevao u bolničkoj sobi na sveopšte naše oduševljenje i radost. Muzika je uvek bila njegov život. Nesumnjiv i veliki je njegov uticaj na moj kreativni i naučni razvoj, nesumnjiv je uticaj na njegovu impregnaciju umetničkog semena u moju personu i u moj život.

I zauvek sam mu zahvalna na svemu što me je naučio, što mi je pružio i čime je oplemenio moj život, zauvek u sećanju, zauvek u srcu.

 

prof. Milorad Radovanović – Gale, kratka biografija

Mr Milorad Radovanović, rođen 1937. u Kruševcu, istaknuti je profesor i muzikolog, koji je značajan doprinos dao razvoju horske muzike u Kruševcu, Srbiji i šire. Osnovnu školu i Gimnaziju završio  je u Kruševcu, studije muzike započeo na Akademiji u Sarajevu, nastavio i završio na Muzičkoj akademiji u Beogradu (1970). U Beogradu, na Fakultetu Političkih nauka stekao je naučno zvanje magistra.

Kao profesor i muzički pedagog radio je u kruševačkoj Gimnaziji, Pedagoškoj akademiji za obrazovanje učitelja, kao i višoj školi za obrazovanje vaspitača. Više decenija umetnički rukovodliac i dugogodišnji dirigrent Kamernog muškog hora Stanislav Binički u Kruševcu.

Objavio je veći broj stručnih radova i knjiga.